Крене, па стане. Корак напред, два назад. Прво си убеђен да мора бити боље, онда кад се сумње накоте јер време које протиче демантује твоја убеђења, почнеш да се надаш да ће бити боље и на крају радиш све што је могуће да то боље које ти толико очајнички треба у животу и теби стигне. А њега и даље нема… Ни близу.

Има једна сурова истина која каже да ко живи у нади умире у беди. У овом случају то је више него тачно. Још тачније је да бољитак не долази онима који мисле да се он постиже дипломама, високим платама и скупим путовањима. То је бољитак који храни само его али изгладњује душу. То је фатаморгана успеха до ког заправо никад ни не стигнеш али ти се увек чини близу и на дохват руке. Онда проведеш године безуспешно скривајући ту болну истину као кашаљ да суштински успех заправо немаш, покушавајући да га надоместиш маркираном одећом, високим позицијама које се тешко изговарају и лажним осмесима који се лако препознају.

Неком чудном логиком данас кад се каже радити све што је могуће за бољитак, обично се мисли на билдовање ЦВ-а лажним квалификацијама, учлањивање у владајуће странке, јурење веза за посао по комшилуку и широј фамилији. Укратко, подразумева подешавање душе на задате вредности система који напољу оставља утисак као најучинковитији. Пролазиш висинске припреме за ниске ударце којима се напољу бори за успех. Постајеш крупна малограђанска риба и високо обучени опортуниста који мисли да су то правила игре, који се тако бори и који је спреман на све. Занимљиво је да су баш ти који су спремни на све први којима креће да попушта воља кад увиде да живот ћешће даје ништа него све, јер само на то нису били спремни.

Биће боље кад схавтиш да напољу не мораш да будеш ратник да би успео. За прави успех мораш се борити добротом а не тактикама. Биће боље кад схавтиш да на врху има места за све. На врху има места за сваког ко тамо поведе што више људи са собом. Биће боље кад престанеш да се чуваш, да не верујеш, да не разговараш са странцима, јер успех никад није дошао онима чији дланови нису били нажуљани, онима који су у успех сумњали и онима који су очекивали да им га дају родитељи. Биће боље кад престанеш да гледаш само себе, јер тад не видиш даље од носа, а успех стиже само визионарима.

Биће боље кад престанеш да мислиш да све има цену. Данас је већина спремна да изневери своје принципе зарад новца а никад зарад љубави, иако би требало баш обрнуто. Јер су сви ти ратници уствари кукавице. Они ратују само за оно што им је обећано, само за оно што могу да преброје и да опипају, а не за своје идеале. Биће боље кад схавтиш да не мораш да се такмичиш, јер такмичари знају само како до циља али не знају даље од тога, кад схватиш да не мораш да будеш играч, јер они знају правила игре али не и живота, да не мораш да будеш најбољи од свих, већ само бољи од себе јуче.

Како би било дивно да нам је неко понављао ове ствари док смо били деца и натерао нас да их научимо напамет, а не да их спознајемо кроз искуство. Али ваљда тако то иде у животу… Не могу се тригонометријски задаци давати онима који тек уче да броје. Зато свака нова лекција долази само оним ученицима за које живот сматра су јој дорасли. Баш као и љубав, спокој и успех.

 

Извор: blogdan.rs