Dobro je. Čim pišem ovaj naredni, znači da sam preživeo onaj prethodni. Onaj, kojim „i kriv i dužan“ izazvah interesantnu polemiku i sijaset zasluženih komentara i ovde na blogu, ali uglavnom na njegovoj FB stranici (pročitaj)… U tome je valjda i suština svakog bloga – gro čitalaca je pogođen u „tiho srce“ koje tera mozak na „glasno razmišljanje“. U nekim od tih komentara kao da mi je nesvesno naređeno: „Piši o muškarcima – oni su glavni krivci!“ Naravno, nisam to shvatio kao naredbu već samo kao želju za drugačijim vidom razmišljanja. Iz drugačijeg ugla i „pola“ posmatranja…

 

 

 

women_against_men
Izvor fotografije: www.murraymoerman.com

I pored svega, u prethodnom blogu ne bih menjao apsolutno ništa osim naslova. Tako da bih, “one pameti”, koju i sada mogu, ali ne želim, vratiti, na postojeći naslov samo nešto dodao i blog bi se fino zvao ”Vodič za udaju neudatih, a odavno zrelih za udaju KOJE SE ŽELE UDATI ”. Jer, velika je razlika da li neko uopšte želi i koliko želi da se kroz udaju ostvari u ulozi supruge, gospođe, žene ili majke. I mislim da bi s tim naslovom smanjio temperaturu uzavrelih tenzija. Onako su se u tom tekstu i takvom naslovu slučajno pronašle i sve one dame koje ili nisu nikad želele ili dovoljno jako ne žele tu ulogu. Velika je to razlika koja utiče na suštinu cele priče.

Žene ne bi bile žene da u svakoj neugodnoj društvenoj pojavi i situaciji koja se njih tiče ne bi videle umešane prste tih „đavoljih“ muškaraca. „Reče meni tako taj prethodni blog.“ Ko je kriv i ko je kome krivlji – teško je to pitanje. No, ne bih ga ja baš ni postavljao. Niko nije kriv, niti može neko nekom generalno biti kriv za takve lične situacije. Možda bi i mogao da na ovome svetu postoji samo jedan muškarac i jedna žena. U tom slučaju i ja bih poverovao u tu očiglednu i dokazivu krivicu „onog drugog pola“. Nema tu, pobogu, nikakve generalizacije, niti podela na krivicu žena i muškarca – svi smo u istom „čabru“!

Jednakost odgvornosti
Izvor fotografije: www.huffingtonpost.in

Ali, i dalje tvrdim da je najveći „krivac“ svakako onaj ko se u tako nekoj situaciji nalazi. Ja sam to u prethodnom blogu fino istakao, ne s’ pojmom „krivice“ nego sa upotrebljenim terminom „palice odgovornosti“. Palice kojom sam u onom „nizu gubitnika“ solidno opajdario sve muškarce „kojih nema“ kao i muškarce „koji ne vide“. Pa kud’ ćeš žešće a kraće po njima/nama? Samo što nijedna „fajter dama“ nije „primetila“ kako u tim personifikacijama javno kažem da je danas sve manje „muškaraca“ u pravom smislu te reči i kako je dosta onih  “slepih pored očiju“ koji ne vide toliko slobodnih a kvalitetnih devojaka oko sebe… Ok, ne zameram.

No, dame su svakako u pravu. Samo što pojam „krivnje“ prevodim u pojam „odgovornosti“ pa kažem i da muškarci svakako snose određeni deo odgovornosti u celoj priči. Ču muškarci, mogao bi o njima danima pisati, jedan mi je itekako poznat, „sviram diple“ i borim se sa njim više od 35 godina.

Kad je u pitanju ta odgovornost, najlakše ju je prebaciti u tuđe dvorište. A to što od toga niko nema nikakve koristi, to i nije toliko bitno. Kao da je bitno gde je, koliko je bitno da ona nestane rešavanjem ili prevazilaženjem trenutne situacije. Potpuno bezazlena priča. Žene je „šeretski“ ćuškaju muškarcima, muškarci je „džentlmenski“ petom vraćaju ženama. Ali, u svoj toj igrariji, hajde da vidimo u kom grmu leži i taj „muški zec“?

Kao muško, moram priznati da mi je žao što moram reći da su muškarci ipak u dosta povoljnijem položaju po pitanju cele ove priče. Ko li će im ga znati, možda zato i slabije „vide“, možda ih i zato više „nema“, možda više izvoljevaju, biraju, neozbiljno skaču s jednog na drugi plen, ostavljaju, osvajaju, glume manekene, varaju, skrase se ili ne skrase… Sve oni to rade zato što im se više može – „oni su ipak muškarci“ na čijoj strani možda i nerealno stoji nekoliko jakih životno-praktičnijih argumenta, što bioloških, što kulturoloških, što fizioloških…

Vesela žena, ukoliko želi da rađa, ima ograničen životni period za to. Veseliji muškarac, ukoliko želi da pravi decu, ima takođe ograničen, ali neporedivo duži period za tako nešto. Muškarac, što je stariji, ima izgleda sve „mlađe oči“ i isti takav pogled. Zna da nije nikakav bauk ukoliko se njegov izbor svede na 10 ili 20 godina mlađu devojku, bez obzira koliko on imao. Nije ništa strašno, ni ako izabere dosta stariju devojku/ženu od njega. Dakle, neuporedivo je širi opseg muškog izbora u praksi.

Muškarac, ako se kojim slučajem razvede, ne trpi toliku „društvenu žrtvu i osudu“ kao razvedena žena. Dalje, samostalnost muškarca je izvesnija i u društvu prisutnija pojava od samostalnosti žena. Očekivanja i pritisak porodice je nemilosrdniji prema damama po pitanju tog „skrašavanja“. Muškarac kao da ima pravo na 100 grešaka dok se ona jedna ženina računa i pamti kao fatalna.

Sve su to neke stvari koje idu u prilog „galantnijem“ muškom pogledu na tekuću temu. No, ta i takva galantnost, usled nekorektne zloupotrebe „muškog položaja“ zna da ih snađe, opeče i saseče da ni oni najjači muškarci ne znaju šta ih je snašlo, opeklo i saseklo. Muškarci su u svom tom širokom ludilu izbora izgubljeni i „pogubljeni“. I često, ako ne i češće usamljeniji od žena. Ja verujem da sada neke žene odahnuše malo…

Dok žene biraju mozgom, muškarac uglavnom bira okom, tj. očima koje ga zbunjuju i ništa ne govore. A kako svašta vidi (zašta nismo mi krivi), sa sve većim strahom od svašta viđenog, pažljivije i želi. Samim tim, retko brzo bira a još ređe se lako odlučuje. Kao, drage moje dame, kada ono vi ne znate šta hoćete od vašeg partnera, mi nismo sigurni kakvu ženu uopšte i želimo?! Ili ovo ili ono, pa obično svi žele sve i na kraju ne dobiju ništa. Prosta matematika koja na obe strane kaže – poenta je da ne želiš sve. Bar ne sve, u tom jednom koga si izabrao! Ili koga tek nameravaš izabrati.

Muškarci ili „njihova dobra većina“ su katastrofa po jednom pitanju koje indirektno mnogo košta i taj ženski, a „neskrašeni“rod. Mislim na pitanje realnosti njihovih sopstvenih izbornih mogućnosti od koje su bukvalno operisani! Zbog toga, dosta njih „takvih“ taj „kredit sopstvene nerealnosti“ vraćaju dok su živi. Zadnja rata samoće im ističe po poslednjem udahnutom dahu.

Žene su nerealne iz drugih, dubinskih, poriva, dok se muškarci dave već u plićaku svojih „Mont Everestnih kriterijuma“. Kao da niko nema ili ogledalo ili „pedigre“ ili radnu ili obrazovnu ili, sve češće, za siguran ženski izbor – traženiju bankovnu ili imovinsku kartu. Čekaju “momci” kad će Vinsent Kasel ostaviti uplakanu i promrzlu Moniku ispred baš njihovih vrata i njihovog toplog ćebeta. A ne znaju da je ona njega već ostavila. I čekaju. I čekaju. I još uvek čekaju. Kao što ja čekam da završim i ovaj blog, nekome završen, a nekima sigurno nezavršen. Jer, ovoj temi definitivno kraja nema dok se god deca budu dobijala tom nužnom “mešavinom” polova. Tj. dok opstanak i jednih i drugih bude zavisio od blizine, opet – jednih i drugih…

 

Tekst preuzet sa Bloga jednog Hercegovcu u Beogradu

O autoru:

VUKOJEOd oca Raša i majke Drage, rođen, bio, ostao i umreće kao Srbin, Hercegovac. Trenutno na službeno-životnom putu u majci Srbiji, srcem i dalje u svojoj Bileći a mislima mnogo mnogo dalje od Beograda, preko Banja Luke i za dušu onih rajetnih Bosanaca, čak i u Bostonu… Direktor, opravdano odsutni ili nedovoljno prisutni pčelar, ribar i destiler, humanista, filantrop, nesuđeni psiholog, fotograf, magistar državnog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uff, ponosa tog kad naglašavam ovo “državnog”), prstima na okidaču sve većeg broja privatnih doktora nauka, što nam sudbinu kroje, odavno streljane volje za državnim doktoratom. Oženjen, slučajno ili ne – mojom Hercegovkom. Perfekcionista, radan, vredan, uporan, ozbiljan i neozbiljan, bezopasan i opasan. Drug, društven, zahtevan, hrabar i principijelan. Nepušač, sportskog, zdravog i takmičarskog duha. I često, ako ne i uvek, nasmejan – jer  ko se smeje – zlo ne misli i tera ga od sebe! Imenom i prezimenom – Božo Vukoje, rođen s nadimkom Boban.

Posjetite blog www.vukoje.rs i pročitajte i ostale tekstove ovog autora.