„Rekli bi blog k’o blog, ali ovaj je ipak nešto posebno, možda zbog toga što ga vodi baš Hercegovac ili što ima najzanimljivije teme, možda oboje – procijenite sami!!!“ Tako o meni i mom blogu, javno, pred celim svojim auditorijumom napisa urednik fejsbuk stranice sa najlepšim imenom na svetu „HERCEGOVINA U SRCU“.

srce

Kao što i jeste ona svima nama HERCegovcima – baš tamo u HERCU!  Onima koji nisu fizički stalno u njoj, možda i negde dublje u njemu, verovatno zbog boli ili preteranog straha da je daljinom slučajno ne ispustimo. Ili da nas ona, zbog iste te daljine, ne odbaci ili ne daj Bože odrekne… Mada, mi izmešteni Hercegovci, možemo odahnuti po tom pitanju. Ona, ne samo da nas se ne odriče (bez velika jada), nego ne da živa samoj sebi iz nas. Uz to, uporno nas vukući sebi, gde god da smo, kao da tu “pupčano-kamenu vrpcu” niko nikad prekinuo nije pa i dan-danas preko nje crpimo ono što je u nama navrednije. Dok nam je kod onih pitanja – kakvi smo, jesmo li je svesni u nama i činimo li šta za nju i njene ljude, već raspisan neobjavljeni konkurs za što veću „titulu Hercegovu“. U tome i leži njena snaga koja vekovima „snaži“ kako u njoj tako i po celom svetu. Shodno onoj staroj izreci koja se prenosi s koljena na koljeno: „Hercegovina čitav svijet naseli, a sebe ne raseli!” Tako i jeste, nema gde nas nema, a u njoj nas još uvek ima. Ta “prozvodnja”, hvala Bogu, ne posustaje iako, zaista, veliki broj ljudi odlazi iz nje. Ogromna disproporcija predodređenih kvaliteta (ambicije, vrednoće, sposobnosti) većine njenih ljudi i ograničenih mogućnosti koje im njihov „kamen“ pruža i obećeva, uzimaju svoj danak. No, ona i dalje u sebi ima tih 11 slova i u svakom od njih mnogo toga… U svakom srcu svog čoveka urođeni zavet o bezuslovnoj ljubavi dve majke, jednu koja ga rodila i mlekom podojila, i onu drugu što ga je kamenom odgojila. Ljubav, koja daljinom ne jenjava, a smrću ne umire. Ljubav, čije srce večno kuca u pokoljenjima koja dolaze i svetu, kao i nebu  odlaze…

Uz svu zahvalnost na onim, tako lepim, rečima iz uvoda, nadovezaću se na ocenu izbora mojih tema i date im „najzanimljivije“ ocene. Ako su, drago mi je što jesu. Ponekad se za trenutak osetim Japancem ili Švajcarcem, pa i sam sebe pitam: “Koja je, Vukoje, naredna tema, ima li je?” „Prođe deset dana, a novog bloga ni na vidiku? Misliš da će te neko pitati kako nisi stigao slova otkucati? Kako umor ili nesanica nadvladavaju bilo kakvu volju i insipraciju?“ Kontam, da živim u pomenutim zemljama, ovaj blog ne bi imao takvog razloga da postoji. Verovatno bi pričao neke druge priče, malo bezbrižnije i uređenije. Ovako, pod našim nebom i među nama pod njim, mnogo štošta ne štima i boli pa nije toliko teško pronaći narednu temu kojoj želimo „lepše dane“ i nas vedrije,  mudrije i nasmejanije u njima. Nekada je jednostavno ne treba ni tražiti, ona sama dođe. Evo, imam utisak da sada ustanem i otvorim “vanjska” vrata da bi bar 3-4 navrle unutra i spopale me. Ne daj Bože da znaju zvoniti na vrata, mira ne bih imao i oka ne bih sklapao od nestrpljivih tema.

Nije to baš tako ni prosto sa izborom tema. Nije dovoljno da ona samo pokuca, dođe i zatraži svoje slovo. Svoj naslov. Od bloga sa tom temom nema ništa dok ista dobro ne odleži i ne sazre u mojoj glavi. A to ponekad traje danima, mesecima, a neke i godinama. Moram ja biti načisto sa njima da bi se usudio preneti ih na ekransku predstavu pohvala, diskusija i kritika. A Bože zdravlja, možda jednog dana i na hartiju, jer dobijam sve više sugestija te vrste. Kažu ljudi, naročito oni malo stariji: „Muka više čitati s ove tehnike“. Knjiga kao knjiga ima više praktičnih prednosti. Kao što i ima! Ali, o tom-potom…

Neke teme su mi se već potkrale kroz pomenuta vrata i evo ih po kući sazrevaju. Bore se za svoj minut, mašu mi, sapliću me, dozivaju moje misli, neke me i mole, jer same sebe toliko bole da je bol više neizdrživ. Kažu mi: “Blog bi mi došao kao morfijum!” Za neke od njih nisam dovoljno zreo, za neke nisam dovoljno hrabar, za neke pametan, za neke otvoren. Za neke ni kompetentan. Za neke sam još uvek kukavica, a itekako žalim što jesam! Neke od takvih bi bile blogčine, a ne blogovi te ih “pišem” u sebi i za sebe iz obzira prema nekome i nečemu… Neke sam krenuo, neke stao pisati, s nekima se mučim, a s nekima pevam… Jedna od prethodnih tema o ženskoj lepoti me je bukvalno molila da bude napisana. Bar je tračak njene svetlosti pao na nezasluženi mrak one iskrene prosečne ženske lepote koju smo zapostavili onom lažnom i veštačkom. Tema o veri i verovanju mi je s neba poslata bez informacija o pošiljaocu. Blog „Ljudi moji, pa dan traje 24h” je zavrnuo neke, meni znane, rukave i probudio veru u naše lične, mnogo veće, mogućnosti. Jedan blog, veoma čitan i isto toliko dirljiv, „napisao je” plač jedne ukradene bebe…. Po reakcijama čitalaca, bilo je tu još zaista zanimljivih, korisnih i veoma čitanih tema. Ona o Novaku Đokoviću je učinila nemoguće. O svetom roditelju  je mnoge od nas duboko zamislila… Nema potrebe da ih sada sve nabrajamo, iako sigurno nisu sve pročitane od svih onih koji su posećivali blog. Ne bi ni valjalo da jesu. Kako bi onda oni koji retko pronađu onih dragocenih i slobodnih 5 minuta raspoloženih za „šetnju po internetu”, rekli sebi: „Odoh malo do Vukoja da vidim ima li šta zanimljivo, a što mi je promaklo? Šta je sada smislio, o čemu sada razglaba i hoće li me nasmejati ponovo?“

Ono što mi je posebno drago jeste da ovaj blog posećuju i ljudi koji, osim njega samog, nemaju nikakve dodirne tačke sa Hercegovinom. Kao i ljudi drugačije vere od moje, znatno „šarenije“ geografske širine i dužine od moje. Nije ni bila namera da on postoji samo za Hercegovce i ljude jedne vere. Nema ovde podela, dodela ni privilegija. Život o kome se piše nema adresirano ni ime ni prezime. Ima samo svoj damar. Svako svoju muku muči i sa njom se bori, a ta je borba znatno lakša ako udružimo snage i pomognemo jedni drugima, a nema te osobe koja danas ne može naći bar jednu osobu kojoj može, uz manje ili više truda, pomoći ili, bar, nasmejati je. Pa i onaj mali ciga na semaforu zna oprostiti pranje šoferšajbne kad mu kažeš da nemaš sitno. Ne pljune na nju i ne zaprlja je onim omalenim i obično uprljanim rukama. A zna čak i nasmejati kada kaže: “Pa brate, primam ja i krupno.” Ja se samo plašim da smo mi umislili da je sve manje smisla i vremena za udruživanje snaga onim tradicionalnim putevima koji karakterišu jedan zdrav ljudski odnos… Onim stazama koje su tabali naši preci. Da je sve manje vere u Boga, u državu, dobre ljude i njihove iskrene namere. Pružanje, ali i dobijanje razumevanja i pomoći. Sa ili bez razloga, nebitno je. Plašim se. Iz tog straha i pišem ovaj blog koji je samo jedan od manje bitnijih načina da povremeno budemo zajedno i da se takvi borimo i pomažemo… Svako ima srce, ali nema svako herca. A sve se vrti oko HERCA!

 

Tekst preuzet sa Bloga jednog Hercegovcu u Beogradu

O autoru:

VUKOJEOd oca Raša i majke Drage, rođen, bio, ostao i umreće kao Srbin, Hercegovac. Trenutno na službeno-životnom putu u majci Srbiji, srcem i dalje u svojoj Bileći a mislima mnogo mnogo dalje od Beograda, preko Banja Luke i za dušu onih rajetnih Bosanaca, čak i u Bostonu… Direktor, opravdano odsutni ili nedovoljno prisutni pčelar, ribar i destiler, humanista, filantrop, nesuđeni psiholog, fotograf, magistar državnog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uff, ponosa tog kad naglašavam ovo “državnog”), prstima na okidaču sve većeg broja privatnih doktora nauka, što nam sudbinu kroje, odavno streljane volje za državnim doktoratom. Oženjen, slučajno ili ne – mojom Hercegovkom. Perfekcionista, radan, vredan, uporan, ozbiljan i neozbiljan, bezopasan i opasan. Drug, društven, zahtevan, hrabar i principijelan. Nepušač, sportskog, zdravog i takmičarskog duha. I često, ako ne i uvek, nasmejan – jer  ko se smeje – zlo ne misli i tera ga od sebe! Imenom i prezimenom – Božo Vukoje, rođen s nadimkom Boban.

Posjetite blog www.vukoje.rs i pročitajte i ostale tekstove ovog autora.