„Samo da Bog da, pa da ovako i ostane! Da je bolje, ne bi valjalo…“ Reče ona meni i baci me u mentalnu reprodukciju…

 

Ne samo što reče, nego mi zapara i oči i uši i mozak, kao i njegove misli, stavove, težnje… Ne samo što sve to zapara, nego dirnu me i u onaj zamračeni deo gde čuči i tinja moje, doduše, siromašno, ali ipak prisutno nezadovoljstvo u društvu bledih briga i strahova. Dirnu me u veru, ali i neveru. Dirnu me u prošlost, još više u budućnost. Dirnu me u razum i čačnu mi logiku. Prodrma optimizam, a zaljulja pesimizam…

optimizam

Ne, nije mi to rekao neki vanzemaljac iz Švajcarske ili njegova sestra iz Japana. To mi je rekla jedna među nama, od relativno mlade krvi i mesa, sa svim svojim porodičnim obavezama oko, hvala Bogu, četvoro rođene dece i veoma odgovornom funkcijom u velikoj i ozbiljnoj kompaniji. Da neko slučajno ne pomisli: “Lako je njoj s njenom platom”, njenu borbu s kreditom u švajcarcima neću nikako izostaviti. Dakle, po svim tim parametrima može se pretpostaviti da joj je zaista “veselo” u životu! Ako ćemo sada biti iskreni pa skinuti ove “vesele navodnike”, onda ćemo to prevesti na srpski i pretpostaviti: “Njoj je sigurno “ludnica” u životu!” Možda jeste – možda nije, ali sam dobro čuo šta mi je rekla. Dobro sam upamtio taj momenat kada je kumovala ovom blogu i podarila mu naslov kakav drugi samo sanjati mogu, jer ga, za razliku od nje, ne žive ili baš retko žive. Naslov, kakav sam do pre neki dan možda i sam sanjao. Naslov koji od tada polako “pretačem” iz velikog u mali mozak. Iz sna u javu… Priznajem – moždano crevo je usko pa to prilično sporo ide, ali uporan sam ja! A molim te budi i ti! Pročitaj ga sada još jednom, molim te i to.

“Samo da Bog da, pa da ovako i ostane! Da je bolje, ne bi valjalo…”

Moj prijatelju, ima li tebe i koliko te ima u ovoj skromnoj, hrišćanskoj, staloženoj i krajnje umirujućoj i optimističnoj misli? I tebe prijatelju Vukoje – ima li, nemaš “rašta” očima tako prevrtati?! Padne li ti ikada na pamet ovakva misao? Ako nemaš pameti, padne li ti, bar, kad na jezik? Bojim se slabo, i meni i vama. A veliko je pitanje da li treba i mora tako? Da li ta misao zaslužuje svoj mrak? Da li zaslužuje toliku svoju tišinu sporadično prekinutu jednom u hiljadu duša…

Budi optimista

Zapitao sam se, koliko puta u toku meseca ili još bolje – godine čujem jednu takvu velikodušnu misao. Ne mogu se pohvaliti odgovorom, a nije da malo ljudi srećem i sa njima razgovaram, uključujući i samog sebe kao jednog od mojih najtežih, neumornih i iscrpnih sagovornika. Zato sumnjam u našu spremnost da budemo svesni i zadovoljni s onim što imamo, što jesmo, kakvi jesmo i gde jesmo. Kao i s onim što ćemo vremenom, malo više ili možda malo manje imati od toga koliko trenutno imamo, tu ili negde drugo. Ekstremne situacije tipa: sedmice na lotu, američke zelene karte na lutriji, rođenih zdravih trojki ili ne daj Bože teške bolesti ili neke porodične tragedije, ćemo izuzeti u ovom razmatranju. Takve situacije, što je i logično, polarizuju naslov ovog bloga do same ivice njegovih polova, odnosno plusa i minusa. Mi ćemo se baviti onom zlatnom sredinom, kakvom, tokom naših života, ipak najviše hodimo…

Možemo li već sada ili u nekoj prvoj narednoj prilici, u društvu verne i tihe samoće, ipak podvući tu crtu zadovoljstva na trenutak. Možemo li “pretočiti” nešto iz nečega? Možemo li pobediti nešto u nečemu? Možemo li izdignuti nešto iznad nečega? Možemo li mirom i spokojom pobediti naš nemir i nespokoj? Zadovoljstvom naše nezadovoljstvo. Većim optimizmom naš, nekako, naviknuti pesimizam. Uvažavajući činjenicu da niko od nas danas dva puta dobro ručati ne može – realnošću i skromnošću našu preteranu “glad i želju” za svim i svačim u životu? Da nam za miran san ne treba više od jednog kreveta. Za srećnu ljubav više od jednog partnera. Za najveću životnu radost više od zdrave, složne i što brojnije porodice. Za pravo bogatstvo više od dva-tri prava, iskrena i verna prijatelja…

GARANCIJA-GOLD

Možemo li ipak biti zadovoljni sa onim što jesmo, kakvi jesmo i što imamo? Možemo li razumeti, poverovati i na trenutak pretpostaviti da ipak može i crnje, i gore i lošije od ovog „lošeg“? Po sve nas ponaosob, ne daj Bože, manje srećnije ili ono baš nesrećnije. Svako od nas biva dežurni svedok tih svakojakih tužnih prizora i priča oko sebe. Možemo li se uplašiti da i mi možemo sutra biti predmet takvog nečijeg svedočenja? Možemo li? Možemo li se usuditi pa i na trenutak pomisliti na naslov ovog bloga? S našim mozgom ga hrabro upoznati i ruke im spojiti. Pa iz njegovih misli polako ga spuštati ka jeziku… Možemo li biti toliko hrabri pa mu istim tim jezikom uskoro i kumovati? Ustima izgovoriti, životom slediti i naš duh tako lečiti. Tom mišlju i danas jako retkim lekom za sve češću bolest – nezadovoljstvo. Mišlju, kojoj sam bio živi svedok u ovo današnje teško vreme. I hvala Bogu, već se debelo trudim, a žarko nadam i duboko verujem da ću je, sada nekako svesniji, pomno slediti… Ne samo slediti nego i zarazno nastaviti sa svedočenjem u sudskim procesima onih kojima je “dokaz” o ličnom zadovoljstvu i sopstvenoj sreći više nego potreban. Onima koji još uvek nisu prihvatili sami sebe već se traže po tuđim telima, životima, sudbinama i gradovima, a da ni sebe ni svoje selo nisu upoznali… Onima koji nisu svesni i ne shvataju koliko su u suštini srećni i zadovoljni. I mnogo srećniji i zadovoljniji od onih čiju “sreću” sanjaju. Da, jesu, i to toliko: “Samo da Bog da, pa da tako i ostane! Da bude bolje, ne bi valjalo…” Ako ćemo iskreno, neće se niko ljutiti i da ga strefi to “bolje”, ali treba biti svestan i tog “dobroga” koje već imamo…

 

Tekst preuzet sa Bloga jednog Hercegovcu u Beogradu

O autoru:

VUKOJEOd oca Raša i majke Drage, rođen, bio, ostao i umreće kao Srbin, Hercegovac. Trenutno na službeno-životnom putu u majci Srbiji, srcem i dalje u svojoj Bileći a mislima mnogo mnogo dalje od Beograda, preko Banja Luke i za dušu onih rajetnih Bosanaca, čak i u Bostonu… Direktor, opravdano odsutni ili nedovoljno prisutni pčelar, ribar i destiler, humanista, filantrop, nesuđeni psiholog, fotograf, magistar državnog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uff, ponosa tog kad naglašavam ovo “državnog”), prstima na okidaču sve većeg broja privatnih doktora nauka, što nam sudbinu kroje, odavno streljane volje za državnim doktoratom. Oženjen, slučajno ili ne – mojom Hercegovkom. Perfekcionista, radan, vredan, uporan, ozbiljan i neozbiljan, bezopasan i opasan. Drug, društven, zahtevan, hrabar i principijelan. Nepušač, sportskog, zdravog i takmičarskog duha. I često, ako ne i uvek, nasmejan – jer  ko se smeje – zlo ne misli i tera ga od sebe! Imenom i prezimenom – Božo Vukoje, rođen s nadimkom Boban.

Posjetite blog www.vukoje.rs i pročitajte i ostale tekstove ovog autora.