Blog u kojem se poput titana, u borbi na život ili smrt, sudaraju, udaraju i klešu jedno o` drugo onaj moj hercegovački kamen i ova, manje moja, beogradska kaldrma…  Problem i ne postoji ukoliko nije otkriven, konstatovan i priznat! Ako ga nismo svesni, ako nam ne smeta i ako, kao neko ipak stariji i iskusniji, ne zaključimo da će vremenom doneti još veće i mnogo ozbiljnije probleme, sa potencijalno dugoročnim posledicama… Često i nesagledivim po lične, ali i društvene prilike. Mogu ga odmah deklarisati i svrstati u one ozbiljnije, tužnije i osetljivije blogove. Samim tim i duže, ali ujedno i veoma bitne! Povoda u vidu nezadovoljstva, nejasnoće, tuge, osude i beznadežnosti, koliko hoćeš. Ne znam čak i da li imam pravo na njega, ali morao sam. Možda neku mamu ili nekog tatu trgnem dok još nije kasno. Jer, čudni su putevi Gospodnji…

Question-mark-sign-on-road

Iako je danas sve teže razlikovati dečkića i momčiča od momka, ili devojčicu i curicu od devojke, svi smo mi bili klinci, momčići i curice… Doduše, sa mnogo dužim stažom po tim kategorijama i jasnim logičnim prelazom između njih. Nekada momak ili devojka nisi ni smeo ni mogao postati iz dečaka i devojčice dok ti roditelji nisu taj transfer potpisali, aminovali. Nekada, a ne tako davno su se, eto,  i roditelji pitali za svoju decu za razliku od sadašnje tendencije  da se za decu pitaju najviše, i najviše, deca. Nažalost, neka, danas, sve iskusnija DECA. Naša, a sve više svoja, jer roditelji maltene postaju klasičan “objekat” u životnom putu i odgojnom ciklusu njihove dece. I to onaj usputan i neophodan da bi rečenica umesto proste bila tek eto prosto-proširena. Dok je “subjekat”, poput vrućeg krompira, prepušten deci i njihovim prstićima na kojima se maltene ni otisci još dobro ne prepoznaju. Što vrući krompir po pravilu vuče veća i svakako rizičnija sredina. U smislu da je u mojoj Bileći taj krompir manje “vrući” naspram mog Beograda i njegove  užarene kaldrme gde su roditelji na mnogo većim mukama i dilemama. Oni naprosto ne znaju kako i na koji način da ga “spreme”.

Sign-Question-Punctuation-Wall

E dragi moji roditelji, od tog odnosa, ko će biti objekat a ko subjekat i to u kojoj i kakvoj meri, ne zavisi samo složenost rečenice (čitaj: životnog ciklusa vaspitanja i odgoja vaše dece) već i njena priroda. U smislu da li će ta rečenica ili skup rečenica poput neke priče ili romana uskoro biti srećnog, tužnog, tragičnog, veselog ili promašenog karaktera. Borba je velika, ali plašim se da je polako gubite. I ja sa vama, kao budući roditelj, Bože zdravlja. Sve se urotilo protiv vas. Na strani dece je neuporedivo jači neprijatelj. Kao one hrabre `99 kad su nas milosrdni anđeli “gole” masirali vrlo efektnom (pokazalo se) briselskom i sveže umućenom uranijumskom pomadom. Sve, baš sve je protiv vas! Siromašno ćorak školstvo, sport zvani interes, jalovo društvo, sijaset loših primera na svakom koraku, grozna dešavanja, uzdrman moral, umiruće poštenje, amputirana institucija braka, pogubljeni kriterijumi ili bolje reći obrnuti u odnosu na period kada ste vi deca bili. Sve manje vremena i sve teži ili ređe – sve lakši život. Oskudevanje ili rasipanje, neimaština ili rasipništvo, omladinsko-grobarski mediji. Pokojne radne navike, internet, igrice, tableti, tehnika, tehnologija i laka dečja dostupnost bukvalno svemu tome i svačemu što požele… Tu su, umesto šlaga na toj vašoj gorkoj torti,  i moderni “antichild mobing” zakoni koji mogu i da ti oduzmu, ne tuđe već, zamisli, samo tvoje dete, ako i pomisliš da ga vaspitavaš na možda drugačiji način od onoga kako piše u tankim vaspitnim brošuricama sa zapada. Ne samo da ti ga oduzmu, nego da te čak i pošalju na “prugasti” izlet do Požarevca ili malo dalje do Foče…  Pa svi dedovi i babe unazad vekovima da nam se u grobu okrenu i posthumno osude na 13-ti krug pakla zbog toga što su svojim načinom u nama stvarali ljude i od deteta pravili čoveka! Doduše, istini na ruku, tada nije bilo toliko “neprijatelja” koliko sada. Sve, baš sve je sada protiv vas! Uspeha u “tom poslu” ima, hvala Bogu, da se ne lažemo. Divne i zlatne dece se može sresti danas, ali verujte sve ređe jer je prava najezda one potencijalno “druge” i već takve, takođe naše fine dece koju ne smemo pustiti niz vodu. Strah je došao do kostiju!

Nije poenta da ima samo te zlatne dece, nego i da budu u ogromnoj većini. Istoj onoj u kakvoj sada nisu! Ista ta deca će koliko sutra biti krvna slika i prilika ovog našeg društva i njegovih mogućnosti. Neko negde opasno greši, kao što su i naši roditelji, negde nekad ali sigurno ne toliko, grešili… To se sada jasno oseti. A nisam neki optimista kada sadašnje greške u vaspitavanju i odgoju dece, koji, da se razumemo, u ovdašnjim prilikama nije nimalo lak posao,  dođu na naplatu za 10, 20 ili 30 godina. Plašim se tog trenutka. Ne zbog mene ili nas, već zbog njih i mladosti njihove dece. Naša mladost će tada, pored sećanja, biti još samo u prašnjavim albumima ili pre, negde u onih 350 zatrpanih, izgrebanih, zagubljenih i neupotrebljivih CD-ova sa porodičnim fotografijama.

Da li je ta roditeljska ljubav toliko jaka i slepa da nesvesno žrtvuje ono zbog čega postoji? Gde su oči nekim roditeljima? Gde im je pamet? Gde im je čvrsta pravovremena ruka da lupi od sto, ako je pamet trenutno zatajila? Gde im je mudrost? Gde im je vizija u kom pravcu i kakvo svoje dete treba sutra ispratiti iz kuće? Gde im je hrabrost da se obrate za stručan savet ako sami u momentu ne znaju kako da postupe? Ko se tu gubi, ko se izgubio, da li deca kojima je zbog mladosti i okolnosti to skoro oprošteno ili roditelji kojima sigurno nije?! Evo, nekima ja gledam i pratim decu. Ne bavim se time naravno, ali slučajno te nekada neki klik ili nečiji “lajk” na tom krajnje diskutabilnom Fejsbuku odvede tamo gde nije ni poželjno ni pohvalno da odeš. Posebno me bole te cure i momci u najrizičnijem ranom srednjoškolskom uzrastu, iako ni sve agilniji osnovci ne obećavaju ništa drugačije… Nema tamo libljenja niti prezanja, ni od čega, ni prema čemu, ni prema kome. New York brate! (bio sam nedavno u tom “ludilu” gde je apsolutno sve dozvoljeno, pa ga zato pominjem). Ludilo, i to uglavnom javno, svima na tacni. Zamisli, čak i njihovim roditeljima koji znaju to i da nagrade ponekim gorkim “lajkom” i koji ne znam da li se usude i osete potrebu da vide kakvu sliku njihovo dete ostavlja tom javnom FB predstavom.

andwhenitrains-black-and-white-girl-girls-middle-finger-Favim.com-278819

Cigareta na svakoj drugoj slici, i to obično taze upaljena. Verovatno im je to najveći dosadašnji uspeh u životu pa se, poput one “druge” ređe dece, diče njome kao sa medaljom sa nekog školskog ili sportskog takmičenja… Golo rame golišavije od preraslih minića, jezik obično isplažen, često i izbušen da se slaže sa srebrenim pupkom. Ruke u svim merdijanima, poze sve više ekvatorske… Dva prsta često podignuta! Ne, ne! Ne ona školska spojena, vredna i marljiva već raširena koliko se raširiti mogu, da što ubedljivije simbolizuju “Victoriu” ili tu njihovu pobedu. Nad životom, roditeljima, čime li, ko će ga znati? Srednji prst definitivno najagilniji! Proleti po koja i trajna tetovažica sa užasno nepromišljenom i sedmodnevno aktuelnom tematikom. Jarko ofarbane kose ističu krajnje čudne frizure. Izreklamiranog alkohola toliko da bi im pozavideli svi vlasnici komšijskih podruma pića. Psovke, vulgarnost i nepismenost u komentarima slika i postova, najstrašnije moguće. Izlasci, avanture, dim ko zna od čega od kojeg se i ne vide toliko crvene, mlade, lepe oči, ma ludilo! Sve sa subjektima zvanim – deca u glavnoj ulozi. Kakva deca? Pa vidi se,  genetski predodređena da budu jedna divna, zdrava, prelepa, pametna deca koja su u svom opštem bunilu i nezanju možda i najmanje kriva što nisu svesna šta je danas normalno, a šta ne. Šta danas škodi, a šta ne? Šta je pohvalno, a šta ne? Šta je sramota, a šta ne? Šta znači kad imaš državu i sistem koji misli i stoji iza tebe još od jaslica, a šta znači kad te ista/isti gledaju i uzimaju u obzir tek kada napuniš 18 godina, kada postaješ jedno obično mlado glasačko jagnje?  Šta znači kada imaš strogog, mudrog, pažljivog i strpljivog roditelja koji na vreme – dok mu prvu cuclu  u apoteci kupuje, počne razmišljati o odgoju svog deteta? Šta znači ta, danas, pod štiklice zgažena misao – “Sve u svoje vreme!?” E pa to da sve ipak stigne na svoje vreme, ali se nigde ne može zakasniti kao što se tu može, dragi moji roditelji…

P.S. Ludi Amerikanci, jesu da šta su! Tamo dete ne sme ni da priviri u neki klub, restoran ili kafić s namerom da “lizne” alkohol dok ne napuni 21 godinu. Uz to, u klubove i pabove ih i ne puštaju ako im lična karta kaže – “under 21″.  Zaj..ali smo i Amerikance, koliko smo agilni. Zavide nam sigurno! I pate jadni za nama. Ali treba neko piti taj alkohol i mladim, čistim, nevinim plućima pržiti duvan u cigaretama… A i na jednom i na drugom, nema da nema akcizne markice koja će na zdravlju naše dece puniti budžet, a iz njega – džepove nekolicine budžetiranih. Bože pomozi nam samo da i mi na nečemu zavidimo Americi, previše smo napredni!

P.P.S. Ovaj blog se može deklarisati samo kao dijagnoza. Možda u nekim narednim, pokušamo sa terapijom, onom ranom kao i kasnom – koja je teža za “ozdravljenje”.

Tekst preuzet sa Bloga jednog Hercegovcu u Beogradu

 

O autoru:

VUKOJEOd oca Raša i majke Drage, rođen, bio, ostao i umreće kao Srbin, Hercegovac. Trenutno na službeno-životnom putu u majci Srbiji, srcem i dalje u svojoj Bileći a mislima mnogo mnogo dalje od Beograda, preko Banja Luke i za dušu onih rajetnih Bosanaca, čak i u Bostonu… Direktor, opravdano odsutni ili nedovoljno prisutni pčelar, ribar i destiler, humanista, filantrop, nesuđeni psiholog, fotograf, magistar državnog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uff, ponosa tog kad naglašavam ovo “državnog”), prstima na okidaču sve većeg broja privatnih doktora nauka, što nam sudbinu kroje, odavno streljane volje za državnim doktoratom. Oženjen, slučajno ili ne – mojom Hercegovkom. Perfekcionista, radan, vredan, uporan, ozbiljan i neozbiljan, bezopasan i opasan. Drug, društven, zahtevan, hrabar i principijelan. Nepušač, sportskog, zdravog i takmičarskog duha. I često, ako ne i uvek, nasmejan – jer  ko se smeje – zlo ne misli i tera ga od sebe! Imenom i prezimenom – Božo Vukoje, rođen s nadimkom Boban.

Posjetite blog www.vukoje.rs i pročitajte i ostale tekstove ovog autora.