Veseli moji Hercegovci, naročito oni istočni. I ja njihov, među njima i sa njima. Soj ljudi genetski rađan na lokalitetu jedne neravne „kamene ploče“ ograđene šumom, kršom i „sumalo“ slanom vodom s juga. Da, baš ploče i to one Hercegove koja je bila veća dok je bila starija ili velika dok je bila ona stara. Ploče od čvrstog, jakog i pustog kamena, Božjom rukom prošaranog po kojom zelenom i plavom žilom, eto čisto da se preživi. Veseli moji Hercegovci, naročito oni istočni. Svi pravljeni s razlogom, odgajani s nekom nepisanom zamišljenom namerom i prevelikim očekivanjima…

 

Baš kao što u filmovima gledamo one izmišljene kiborge (čovek-mašina) koje spemaju za sve i svašta i koji mogu isto to, jači, otporniji i izdržljiviji. Samo što Hercegovci nisu izmišljeni, oni su stvarani i stvoreni takvim kakvi jesu. Većinski „podizani“ sa obećanom sudbinom da jednog dana napuste obe svoje majke, jednu koja ih je dojkom odojila i drugu koja ih je kamenom odgojila. I tako zaista biva. Ta sudbina skoro da ne greši u svoj proceni i nameri. Nema gde ih nema! Nema gde nas nema! A „rasadnik“ i dalje, hvala Bogu, „seje“ i postoji!

Retko ćeš sresti više naroda da je odnekud otišao, a da ga više ima i da više “živi“ tamo odakle je pošao. Retko ćeš naći više „čeljadi“ da je odnekud negonjeno „pobeglo“, a da ima veću želju da se tamo vrati. Retko ćeš naći takvog soja ljudi da ga je manje u svom mestu, a da je to mesto više u njegovim mislima. Retko ćeš naći više nečijeg naroda koji je toliko dugo „od nekud“ preseljen, a da još nije „od tud“ raseljen. Retko ćeš igde naći naroda koji u toku dana preko jezika više preturi nečega, koliko Hercegovci Hercegovine, u svim njenim oblicima. Mnogo ćeš ti šta „retko“ kad je ta Hercegovina i njeni ljudi u pitanju.

Ono što nije retko kad smo mi u pitanju je da većina naših ljudi dođe, prođe, bude,  ili ostane u Beogradu. Mestu bez kojeg Hercegovina izgleda neće i ne može. Što genima što stopalama, nesebično u nj’ šalje i uvek je slala ono najbolje što je imala… Bez ikakve garancije da će mu to jednog dana biti vraćeno nazad. Ali, ona i ne brine zbog tog nepotpisanog i za nju, svakako, tužnog reversa koji je nemerljivo košta i ugrožava. Zna ona da se te njene žile kucavice, vremenom i godinama, slivaju i na kraju ipak sliju u njenu glavnu aortu koja vekovima nemilice puni to njeno jako „kameno“ i neuništivo srce.

Većina nas Hercegovaca u Beogradu je došla zbog sebe, ne zbog Beograda što je on velik i moćan i što sve i svašta pruža. Došli smo jednim „ozbiljnim poslom“ koji traje pa i naš čitav radni vek. Beograd nam dođe samo kao „topla kancelarija“ sa predivnim pogledom na sve i svašta, kojoj samo ponekad otvorimo „prozor“ da bi opustili oči i „provetrili“ naš neumorni mozak. I kojoj samo ponekad odškrinemo vrata da bi prošetali naše noge i osetili glatkoću njene izglancane kaldrme…

Svesno dozvoljavamo i prihvatamo činjenicu da Beograd ipak živi nas, a ne mi njega. Da on ceni i prihvata nas, koliko i mi njega. Da se uvažavamo i poštujemo bez one fatalne dramske ljubavi kojoj jednog dana ipak dođe kraj. Došli smo uglavnom bez igde ičega osim one dve torbe krpa i obaveznim paketom majčinih đakonija na kojima smo „trbuhom“ rasli i odrastali. Sa ponetom slikom majčinih suza u očima i  čvrstog očevog stiska u rukama…. Stiska koji se večno oseća i u kojem ti je mnogo toga „zapisano“, i bez da se kaže i bez da se napiše… Došli smo sa sebi jasnim ciljem, ostavivši kući prevelika očekivanja očeva i zabrinute majke koje misle da smo uvek gladni. Od fanatične posvećenosti tom cilju, Beograd nekako ostavljamo da bude i živi tu pored nas. Onakav kakav jeste i onakav kakav čujemo da jeste. Retko „duboko u njemu“, „on isto tako u nama“…

Nikada ga spoznati ne možemo i nećemo kao neko njegov. Čuli smo mi i znamo manje-više za sve u njemu, ali to nije dovoljno. Beograd traži, nudi i očekuje mnogo više od toga da bi ti potpisao svoju titulu, a titula pravog „Beograđanina“ se teško stiče među nama Hercegovcima. U tome nas “šišaju” svi oni više posvećeniji gradu nego sebi. Oni koji u Beograd dolaze zbog njega, a ne zbog sebe. Oni koje Beograd prvo zanese, potom zavede i na kraju fatalno osvoji. S nama to ipak ide dosta, dosta teže. Možda, baš zbog tog srca kamenog. Nego, pitanje je koliko i Hercegovci žele tu titulu. Oni koji su je poželeli, dozvolivši sebi da ih Beograd ponese i sebi odnese, sasvim sigurno su je stekli. Retki su, ali poznajem i takve među nama.

No, niko ne može reći ni da je Beograd imun na Hercegovce. Toliko je njih znamenih i poznatih koji su mu, svako svojim tragom u kaldrmi, toliko dali i doprineli da bi on bio to što jeste. Pa bili oni rođeni u njemu ili pristigli u njega. Pečat je to, više, kojem tinta ne bledi…

Kameni trag u kaldrmi
Izvor fotografije: www.bif.rs

Hercegovci dan provode sa Beogradom, ali ipak naveče ležu u krevet sa svojom Hercegovinom. Patriotska i genetski usađena preljuba koju velikodušni Beograd decenijama prašta. Ne kažnjava i ne sveti se. Prihvata tu našu emotivnu tvrdoglavost i „ranu“ prve ljubavi kao što i mi prihvatamo i poštujemo sve što je u njemu i njegovo, neretko i svojatajući ga. Što je fino i poželjno. Ljubavi ima za sve. I u kamenu i u kaldrmi. I u Hercegovini za Beograd i u Beogradu za Hercegovinu…

 

Tekst preuzet sa Bloga jednog Hercegovcu u Beogradu

O autoru:

VUKOJEOd oca Raša i majke Drage, rođen, bio, ostao i umreće kao Srbin, Hercegovac. Trenutno na službeno-životnom putu u majci Srbiji, srcem i dalje u svojoj Bileći a mislima mnogo mnogo dalje od Beograda, preko Banja Luke i za dušu onih rajetnih Bosanaca, čak i u Bostonu… Direktor, opravdano odsutni ili nedovoljno prisutni pčelar, ribar i destiler, humanista, filantrop, nesuđeni psiholog, fotograf, magistar državnog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uff, ponosa tog kad naglašavam ovo “državnog”), prstima na okidaču sve većeg broja privatnih doktora nauka, što nam sudbinu kroje, odavno streljane volje za državnim doktoratom. Oženjen, slučajno ili ne – mojom Hercegovkom. Perfekcionista, radan, vredan, uporan, ozbiljan i neozbiljan, bezopasan i opasan. Drug, društven, zahtevan, hrabar i principijelan. Nepušač, sportskog, zdravog i takmičarskog duha. I često, ako ne i uvek, nasmejan – jer  ko se smeje – zlo ne misli i tera ga od sebe! Imenom i prezimenom – Božo Vukoje, rođen s nadimkom Boban.

Posjetite blog www.vukoje.rs i pročitajte i ostale tekstove ovog autora.