Zdravo živote moj, kako si? Kakav si? Najzad odvojih malo vremena za tebe i našu kaficu. Nismo se odavno čuli, videli, ni seli da ljudski porazgovaramo. Da vidimo gde smo, kako smo, kuda ćemo… Znam da si me tražio više puta… Znam i da si me molio da najzad obratim pažnju na tebe, ali ja nikako da stignem. Znam i da si mi putem raznih poruka i opomena poručivao da ipak treba da te se setim ponekad. Da te imam u vidu i da si mi bitniji od svega. Da moram da  te čuvam. Ali, proklet ja, od ove žurbe zvane tvojim imenom, ni to da stignem. Opet od tebe takvog, moj prijatelju…

Nekada se pitam jesmo li mi uopšte iskreni prijatelji? I šta smo mi jedno drugom ako nismo neiskreni neprijatelji? Kao što i sam primećuješ, evo godinama unazad, ja tebe nekako urnisah, ti mene satra. Ja ti uzeh dušu a ti mi uzimaš sebe. Koji bi to prijatelj prijatelju činio? Ja od tebe silom grabim i otimam, ti me zbog toga polako uništavaš. Nekako je borba žestoka među nama…

Ako šta ne promenimo, čeka nas i pravi rat u dogledno vreme. Rat iz koga sigurno oboje izlazimo kao gubitnici. Izgubiću ja tebe, ali izgubićeš i ti mene. Izgubićemo se prerano! Šta ćeš bolan ti bez mene i šta ću ja bez tebe? Ne znam imamo li potrebe za tim? Bolje da smo na jednoj strani ili bar u primirju. Šta misliš o tome? Ne bi bilo loše da ovaj razgovor probudi veru da ipak možemo jedan sa drugim ili bar jedan pored drugog. Sve je bolje od jednog protiv drugog. I jedna mudra afrička poslovica reče: “Sami idemo brže, udvoje idemo dalje.”

Dobro, da budem iskren i zahvalan, kako mi nisi ništa olako davao, nisi mi vala ni uzimao. Iako sam nekad kivan, više na sebe nego na tebe, shvatim da nemam pravo da se ljutim. A šta i da imam, kao da bi tebe to nešto tangiralo. Može samo da te iznervira i naljuti. Ionako si sigurno ponekad kivan na mene. Verovatno zbog toga što ti tražim i uzimam više nego što mi je potrebno. Ali, sve i da je tako, nekako si vala sebičan, samo da znaš! Stipsa žešća. Još mi nikad ništa nisi dao, ni poklonio a da se nisam „u znoju svom“ okupao… Da se nisam o žestoku jadu zabavio za svako parče torte iz te tvoje bogate poslastičarnice.

No, ipak ti hvala za sve! Evo ruka! Hvala ti što misliš o „mom sebi”. Videćemo se mi uskoro na novoj kafici koju ću sigurno popiti sa nešto manje šećera. Sama od sebe će biti slađa. A i ti ćeš biti takav, veruj mi! Verujem ti!

kafica
Izvor fotografije: balkankinology.net

P.S. Ovo je bio kratak razgovor sa mojim životom. Razgovor koji mora preći u praksu, ako sam sebi dobro mislim. Kakav će biti vaš sa vašim, ja to ne mogu da znam, ali vi svakako možete. Ako smem da sugerišem, to treba uskoro i da saznate. Proverite vaše moždano sanduče. Tamo vas odavno čeka njegova pozivnica za kaficu i razgovor. Preskočite onu jednu svakodnevnu, milionitu i manje bitnu i nađite malo vremena za njega. Ko ne pije kafu, neka pije čaj da ne bi kasnije s njim očajavao.

P.P.S. Nađimo vremena za život. Bolje sa njim, uz njega ili pored njega, nego mimo njega. On je izgleda spreman za dogovor i kompromis. Čeka našu ispruženu ruku… Pružimo mu je!

 

Tekst preuzet sa Bloga jednog Hercegovcu u Beogradu

O autoru:

BOZO BOBAN VUKOJEOd oca Raša i majke Drage, rođen, bio, ostao i umreće kao Srbin, Hercegovac. Trenutno na službeno-životnom putu u majci Srbiji, srcem i dalje u svojoj Bileći a mislima mnogo mnogo dalje od Beograda, preko Banja Luke i za dušu onih rajetnih Bosanaca, čak i u Bostonu… Direktor, opravdano odsutni ili nedovoljno prisutni pčelar, ribar i destiler, humanista, filantrop, nesuđeni psiholog, fotograf, magistar državnog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uff, ponosa tog kad naglašavam ovo “državnog”), prstima na okidaču sve većeg broja privatnih doktora nauka, što nam sudbinu kroje, odavno streljane volje za državnim doktoratom. Oženjen, slučajno ili ne – mojom Hercegovkom. Perfekcionista, radan, vredan, uporan, ozbiljan i neozbiljan, bezopasan i opasan. Drug, društven, zahtevan, hrabar i principijelan. Nepušač, sportskog, zdravog i takmičarskog duha. I često, ako ne i uvek, nasmejan – jer  ko se smeje – zlo ne misli i tera ga od sebe! Imenom i prezimenom – Božo Vukoje, rođen s nadimkom Boban.

Posjetite blog www.vukoje.rs i pročitajte i ostale tekstove ovog autora.