Lako je osporavati nešto što je u društvu već toliko osporeno. Nešto što gaji sumnju prema moralu, nešto odavno pozdravljeno od časti, svetlosnu godinu daleko od kulture, hirurški odstranjeno od vaspitanja i bačeno u medicinsku korpu sa otpadom na kojoj piše „opasan duhovni kancer“…

 

Lako je od crne praviti sivu boju i bojiti nešto što će pre ili kasnije završiti na smetlištu narodnog suda. A, nadam se, i u arhivi onog zakonodavnog pod pečatom „zanavek rešen predmet“. Lako je kritikovati nešto, samo po sebi, bez cilja, svrhe i koristi, osim po one koji ga u vidu cirkusa sa sapiensima (bez “homo”) organizuju i sprovode u mozgove onih koji to prate. To jest onih od kojih zavisi svaki naredni sekund emitovanja tih tzv. „rijalitija“. Istih onih od kojih, znali to oni ili ne, zavisi dalje postojanje tog umnog ponora onih koji u njemu učestvuju. Ali, i određenog ponora onih koji takve bedastoće aktivno prate… Sve je to lako, a đavo i dalje postoji i šenluči. Ko i šta čini da se pobedi, da ga ne bude, da ga nestane?

PostExpanded-No-Reality-Shows

Prvo i osnovno, svi ti što aktivno prate te rijaliti majmunluke, neka znaju da to nije samo puko praćenje i neki lični dnevni predah, već produžavanje života jednoj povampirenoj sotoni koja truje krv duši jednog čistog i zdravog naroda. Svaki sekund više, svaki pomen više, svaka poruka više, sve to ide na debeli konto organizatora i vlasnika koji zadovoljno trljaju ruke i komentarišu, uveče sa ženama u svojim vilama, a preko dana u hotelima sa ljubavnicama: „Kakva glupost mi donosi bogatstvo!“ „Koji su idioti ovi što učestvuju, a još veći ovi što gledaju i glasaju…“ Sve u svemu, neki jako isplativ idiotluk! S tim, što se tim vlasnicima nema šta, a nema ni ko zameriti – za njih je to još samo jedan biznis, u nizu drugih.

reality1

Nikad neću biti siguran da li su ti verni gledaoci, željni tuđeg života, uopšte svesni nesavršenosti onog svog koji i vremenom i akcijom vapi za uzdizanjem? Da li su svesni šta zapravo čine svojim aktivnim gledanjem rijalitija? Sebi, pa svima drugima, uključujući i mene, tebe… Pa niko danas nije lud da uloži novac u nešto što nije isplativo i profitabilno. Niti je lud da to zlo poklanja besplatno narodu na tacni. Od nečega se taj projekat mora izdržavati da bi opstao, a izdržava se i OPSTAJE od svoje popularnosti koju im, upravo, ti brojni pojedinci svojom nepromišljenom pažnjom daruju. Isti oni, koji možda jedva „krpe kraj sa krajem“ i koji sutradan, uz osmeh, unaokolo “žigošu” sinoć viđeno. Oni, kojima taj rijaliti svesno skreće mozak od onoga za šta treba da im služi u ovim, ionako, moždano zahtevnijim vremenima.

Taj projekat izdržava se i onim, meni nejasnim, glasanjem za što većeg idiota među moronima. Izdržava se i onim reklamama koje su najskuplje baš u tim najnemoralnijim trenucima. Izdržava se i od sponzora koji se utrkuju da obuku (razgolite), ponapijaju (napoje), obuju (potkuju), nažderu (namire) i udobno smeste taj “skup” trenutno najveće grupe javnih budala u državi. Skup tzv. „posrnulih beznadežnika“ koji u svojim izgubljenim godinama tragaju za svojim identitetom. Ali hajde, nije što se tako on “izdržava”, nego što na taj način uopšte živi i opstaje, sa svim svojim posledicama koje ostavlja, naročito po naše mlađe naraštaje…

Savremeni cirkus sapiensa (naravno, opet bez onog “homo”) koji se razlikuje od životinjskog u mnogome! Životinje su ipak nekako mirnije, poslušnije, urednije, prirodnije, čistije, ne riču, ne kolju se, ne “opšte” pred publikom! Dresirane od malena pa znaju kako trebaju i moraju.  “Samo” 83% ispitanih u jednom istraživanju je izjavilo svoju ljubav ka učešću u nekom od srpskih rijalitija. Malo li je – bravo “vredna” Srbijo! Nikako ne mogu dopreti u te i tolike glave. No, da malo smirim strasti uzavrele ovom cifrom. To istraživanje je pod terminom “rijaliti” valjda imalo u vidu ne samo one najbolesnije (sami se izdvajaju), već i neke umetničke, muzičke, kulinarske rijalitije koje i ne truju našu dušu. Ali, takvi su svakako i po svemu podređeni onim kancerogenim i, siguran sam, da ih ljudi uopšte i ne svrstavaju u rijalitije. To nam govori i ova slika.

Rijaliti-grafikon-prva (1)

​Možda je malo i za razumeti te anonimne omladince koji, željni “krigle slave”, a bez kapi znoja, ulaze u avanturu te vrste. A ovi “anonimusni matorci” što se nazivaju “poznatima”, ni sami ne znaju, ni ko su, ni šta su, ni čiji su? Da im sav taj novac koji im davaju za to javno trovanje nacije ponude pre početka emitovanja, ali samo ako tačno odgovore na pitanje: „Šta si ti?“, verujem da bi 90% njih palo na tom „teškom“ testu. Testu koji se sam po sebi rešava već u poznoj adolescenciji… U tom pomenutom skupu, zanimanja menjaju svoje namene, mozak svoj volumen, jezik svoju dužinu, guzica – belinu, ona stvar – sredinu, ali i moral svoje ime pa se i kurva naziva umetnicom iliti starletom, drolja – pevačicom, muzikant – legendom, nikogović – nekogovićem…

Da se razumemo, ti “maniti rijaliti” sigurno nisu nastali na ovim prostorima. Nisu namenjeni našem jedinstvenom i prepoznatljivom mentalitetu, našem odgoju, ni vaspitanju. Našoj bogatoj istoriji i tradiciji. Našoj genetici, uostalom. Našoj, relativno maloj zemlji u odnosu na zemlje po 50 puta veće od naše koje su i stvorile tu otelotvorenu savremenu sotonu koja je, najzad, posle toliko vekova na velika vrata izašla iz Biblije i postala vidljiva golim okom. Ne samo izašla, već je privukla mnoge svetske oči željne kojekakvog trunja i prljavštine u njima. Namamila mnoge svetske uši željne najokorelijeg prostakluka. Zatrovala mnoge svetske mozgove savremnim drogama koje se šmrču ne preko nosa već preko televizora. Jedina pohvalna stvar je što verni gledaoci ne mogu nikako da osete njen smrad. Ako se diše na usta, nos komotno može na spavanje u tim “netreptajućim trenucima”. Televizori još uvek nemaju tu mogućnost da se dodvoravaju i čulu mirisa, a da, ne daj Bože, u ovom slučaju imaju, smrad tog zla bi bio neizdrživ! Uslovi boravka tim savremenim i slabo plaćenim zamorcima su proporcionalno jednaki vrednostima njihovog zdravog razuma i osećaja za higijenu. Jer, da nisu, ne bi im noga tamo nikada kročiti mogla. Kao što ne bi moja, a nadam se, i tvoja. Ali, još uvek postoji problem sa “očima” koji ih gledaju, a one se moraju sputati kako znaju i umeju, ako se misli dobro sebi, svojoj deci, društvu, narodu, državi…

Ok. Zlo je nastalo tamo gde treba da „zluje“. Pa i logično je da u zemlji od 50  i više miliona stanovnika ima bar 5-10 miliona “navučenih” sa “takvim” očima, ušima i mozgovima… Nije to za ne shvatiti. Ali, otkud to da skoro 40% Srbije gleda takve gluposti. Otkud da 20% njih iz te grupe, ima i rasipa pare na aktivno glasanje, a njih 27% za povremeno? Dakle, skoro je 50% gledalaca koji odvajaju od usta i glasaju – ne bi da samo Švajcarska! Otkud da 47% Srbije ima pozitivan i dopadljiv stav o rijalitijima, naspram usamljene trećine ogorčenih kojoj ponosno pripadam?! Otkud to da se 60% Srbije protivi njihovom ukidanju?  Znači li to da je ovaj moj blog unapred osuđen na većinsku propast? Da ga brišem? Ne objavljujem? A, na drugoj, mnogo bitnijoj strani po sve nas,  istraživanja pokazuju statistički značajnu povezanost između gledanja rijaliti programa i verovanja o ljudskim ponašanjima i vezama u stvarnom životu. Nauka “Sociologija” dokazano tvrdi da takve vrste emisija privlače ljude niskog obrazovanja ili dokoličare. Znači li to da toliko ima dokonih među nama? Obrazovanje je nebitno, ne mogu svi biti obrazovani, ali tu dokolicu moramo ubijati na druge načine!

S druge strane, mame i tate ne daju svoju decu, ali obožavaju tuđu da gledaju u svom njihovom ponižavanju – 70% roditelja nipošto ne bi volelo da vidi svoju decu u tom skupu. Samo 7% je onih koji svoju rođenu decu nisu upoznali u sopstvenoj kući, pa bi želeli da to dožive u nekoj tuđoj, preko TV-a. Svestan sam ja da ljudi skreću misli od svojih problema i sve težeg života, ali zar ne postoje neki drugi načini. Neki korisniji koji bi te iste živote digli na malo veći nivo… Naravno, nisam ja zbrajao ove cifre po Srbiji, samo sam se na trenutak oslonio na zvanično istraživanje naše cenjenje “Politike”.

Država, koja bi jedino mogla nešto učiniti po ovom teškom i nacionalno opasnom pitanju preko svog izmetnutog neubojitog oruđa – Radiodifuzne agencije, trenutno je na odmoru. Letuje, zimuje, “jeseni” i “proleće”, evo sad će, skoro ravno 10 godina po nekim egzotičnim destinacijama, ostavivši ove nametnute jade svom narodu na cedilu i grbači! Naime, naše društvo je prvi put inficirano tim virusom septembra 2006-te koji je vrlo brzo kontaminirao celu državu i region u „velikim bratskim“ razmerama. Ispostavilo se – dugoročno! Sve dok nam se ne vrati naša država, odmorna, čila, vedra, preplanula i spremna za obračun sa svim onim što joj dušu satire… Pa da to zlo “mršne” i vrati njihovom “Ujedinjenom Kraljevstvu” odakle je krenulo i celi svet napalo davne 1974. godine.  Nije možda slučajno što je baš tamo rođeno i baš za britanske mozgove predviđeno?! Naši se, hvala milom Bogu, razlikuju.

Državo bona, čekamo te željni! Na kojoj si adresi trenutno, da ti šibnemo koje slovo po turu?

P.S. Dok se ona ne javi, ljudi moji, borimo se sami protiv ove sotone! Uberimo barem lomaču za početak… Šaljite, delite, šerujte ova slova neće li ona “srpska trećina” mrdnuti s mesta?! A, ko zna, možda i državu našu lociramo baš negde na Maldivima i dozovemo je.  I nama i pameti!

 

Tekst preuzet sa Bloga jednog Hercegovcu u Beogradu

O autoru:

VUKOJEOd oca Raša i majke Drage, rođen, bio, ostao i umreće kao Srbin, Hercegovac. Trenutno na službeno-životnom putu u majci Srbiji, srcem i dalje u svojoj Bileći a mislima mnogo mnogo dalje od Beograda, preko Banja Luke i za dušu onih rajetnih Bosanaca, čak i u Bostonu… Direktor, opravdano odsutni ili nedovoljno prisutni pčelar, ribar i destiler, humanista, filantrop, nesuđeni psiholog, fotograf, magistar državnog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uff, ponosa tog kad naglašavam ovo “državnog”), prstima na okidaču sve većeg broja privatnih doktora nauka, što nam sudbinu kroje, odavno streljane volje za državnim doktoratom. Oženjen, slučajno ili ne – mojom Hercegovkom. Perfekcionista, radan, vredan, uporan, ozbiljan i neozbiljan, bezopasan i opasan. Drug, društven, zahtevan, hrabar i principijelan. Nepušač, sportskog, zdravog i takmičarskog duha. I često, ako ne i uvek, nasmejan – jer  ko se smeje – zlo ne misli i tera ga od sebe! Imenom i prezimenom – Božo Vukoje, rođen s nadimkom Boban.

Posjetite blog www.vukoje.rs i pročitajte i ostale tekstove ovog autora.