Novogodišnja zvona ozvaničila su ulazak u kalendarsku godinu koja će u našoj „napaćenoj“ državi sigurno ostati upamćena kao jedna od onih izbornih – „presudnih“. Redaće se gomile lažnih obećanja, na malim ekranima, stranicama štampe i internet portalima smješkaće nam se pokvarene face dželata normalnog života koje će sijati gluposti, a narod željan spektakla i u potpunoj dokonosti klanjaće se svako svojim idolima. Padaće teške riječi, lomiće se koplja u skupštinskim salama, gradskim trgovima, sportskim dvoranama, ali i kafanama, crkvama, školama … Sve će kulminaciju doseći u danima oktobra kada bude vrijeme da se „izađe na crtu“. I onda će se polovina puka odlučiti da, ipak, taj dan izađe na birališta i podrži „svoje“, koji ovaj put možda i pobjede mrske im neprijatelje. Opet dio onih ružnih dželatskih faca izaći će pred TV ekrane i proglasiti pobjedu… A onda će nastupiti tajac! Obećanja će se zaboraviti i pobjednici će se posvetiti oprobanoj paroli “ U se, na se, poda se“… Do nekih novih izbora… ili dok narodu sklonom mazohizmu potpuno ne prekipi!!!

Prije dvije godine, pred lokalne izbore u BiH posjetio sam Beč i Bratislavu, i dok sam brzim vozom putovao između dva najbliža glavna grada u Evropi nešto me natjeralo da izvadim lap-top i napišem slijedeće redove. Ponovo aktuelne u godini kada nam izbori opet kucaju na vrata:

“ Jutros sam doručkovao i krenuo na voz Beč – Bratislava. Poslije vožnje metroom, par minuta je šetnje do Južne željezničke stanice u Beču.
Izlazim iz metroa a prizor je neobičan: u mom vidokrugu je pedesetak kranova-dizalica i gradilište veličine četvrtine grada u kome živim. Tu će, kažu, vrlo brzo biti nova, još modernija, autobuska i željeznička stanica (Južna, a Zapadna i Centralna su davno urađene) … I ništa strašno da se u momentu nisam prepao da me neko teleportirao u Trebinje, jer toliko kranova, kamiona, bagera može biti samo u Trebinju u ovo predizborno vrijeme. Strah se povećao kada sam vidio da je izvođač svih radova austrijska firma Strabag, koju je naš predsjednik (Mile op.a.), ne tako davno, “otpilio” kao nepodobnu za izgradnju autoputa. Da, ta nesposobna firma gradi pola Beča!
Ali šta znaju Bečlije i ovi zatucani Evropljani. Nemaju oni dušu, a neznaju ni za ćeif, samo rade i žive dobro od svog rada, voze pristojna auta, putuju po bijelom svijetu, školuju djecu u normalnim školama, i k’o klošari žive jedan sasvim normalan život dostojan čovjeka.
I fino mi reče, nešto kasnije čistač voza rodom iz Požarevca: „Meni je ovde, brale, ekstra. Ja, dole, kod mojih mogu otići samo na odmor, k’o gospodin da potrošim koju kintu”, reče to i nastavi da čisti prozore u vozu prije polaska.
Al’ koga briga.
Sutra ću i ja kući, da „uživam u meraku” u kafi pod Platanima i gledam bagere još koji dan do izbora.
Pade mi na pamet Balašević…
Putuj Evropo! „

B.S.