Прошла је бура, стишале се страсти,
И љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају –
У њима нема ни силе ни власти.

Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај први;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
Кô да ми збори: нема љета више!

За друштво некад не бјеше нам стало,
О себи само говорисмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало…

Прошло је љето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ниједног славуља;
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
И мртво лишће по хумкама пада…

Алекса Шантић