Kažu da zelena boja ima najviše nijansi. Od toga 71 imenovanu, zavedenu i određenu. Osim tih, ima ih još, kažu neki čak oko 400 sveukupno. Za razliku od živopisne zelene, sivo, valjda, i nije boja, nego sudar dve suprotnosti: svetlosti i tame. Elem, bela nastaje „talasanjem“ žute, plave i crvene, a crna stvarno i nije boja nego odsustvo svetlosti, odnosno odsustvo refleksije svetlosti koja, sirota, nema od čega da se odbije, pa se stvara mrak. Istina, ima i siva svojih, ko zna koliko nijansi, mada ispada da je to samo prevaga svetla nad tamom ili obrnuto. U tom pogledu, zelena je u veeelikoj prednosti nad sivom, ali… Nije baš da sam bio dobrovoljac za odlazak u bioskop po pitanju istraživanja boja i nijansi, ali nije ni da sam se branio i rukama i nogama od istog.

Jeste, gledao sam „50 shades of Grey“! Pa, šta?! Otiš’o Mister Green malo kod Mister Grey-a u posetu! Međutim, ono što je fascinantno je nivo na kome publika percipira ovaj film, knjigu (doduše, ko je čitao) ili šta li već sve ne. Krenimo redom. Očekivao sam soft pornić, jer je prema najavama podosta ublažena radnja u odnosu na knjigu, kad… Ja tamo, a ono međutim! Ni traga od krvi, srednjovekovnih sprava, bizarnosti, sado-mazohizma kakav poznajemo pod tim nazivom. Ništa! Ni s od softa, a pornić da i ne pominjemo! Dobismo, u stvari, psihološki, filozofski, višeslojni socijalni problem koji veze nema sa knjigom.

. .

Kako je meni moja žena rekla, žene sve ovo doživljavaju kao savremenu bajku o kojoj mašta svaka od njih ponaosob. Naravno, ne kao sado-mazo bajku već kao priču u kojoj Snežana (ili Ružica, ili Pepeljuga, svejedno) upoznaje princa u sjajnom oklopu, onakvog o kakvom sanja budna celog života. Koji je ostvarenje njenih snova. Ova sado-mazo podloga je mogla da bude bilo kakva vrsta njegove poremećenosti i/ili izopačenosti koja u jednom trenutku ispliva na površinu i koju će baš ona, posle toliko drugih koje nisu to mogle, snagom ljubavi svoje, uspeti da porazi i preobrati ga u normalnog čoveka. I u kojoj će, naravno, imati svoj hepi end. Ma nemoj! ‘Aj“, keve ti, zamisli prosečnu srpsku domaćicu koja vapi da je neki tamo lunatik prilepi korbačem za radijator. Dobro, ne kažem, nije da nema toga, ali predstavljati to kao nešto što se dešava stalno, svuda i svakome je stvarno previše. Pre će biti da bi ga Mileva zapalila oklagijom i furnula od njega koliko je noge nose.

Nego, jeste li vi gledali „Silence of the lambs“? Hanibal Lektor je suvi genije, ali čak ni njega nisu mogli da prevaspitaju uprkos višedecenijskim pokušajima. Mene lično, Kristijan Grej više podseća na Dekstera Morgana, onog divnog mladića, usput i serijskog ubicu, ali, molim vas, ispravnog, koji ubija druge serijske ubice. I, tu je kvaka! Zamena teza! Umesto da navijamo za nju, Anastasiju Stil, da želimo da se izvuče iz ludila u koje se uplela zahvaljujući sopstvenoj naivnosti i nevinosti i da otera manijaka u tri p#*$& materine, odjednom navijamo za njega! Siroti mali, zlostavljani u detinjstvu, nikada odrasli, dečačić, koji je samo zamenio voziće, mede i kamione i avione bičevima, lisicama, analnim fistingom, dildoima, odnosno, igračke su prešle na sledeći nivo, može se reći i da su oživele, i usput ima i toliko kinte da može da ispegla svaku eventualnu nezgodu, pa i da sebi omogući i da se nešto nikada nije ni dogodilo ako, ne daj Bože, krene po zlu. „The toy story – next level“! Kakva je razlika u odnosu na one klince koji odsecaju šape kučićima i mačićima ili ih polivaju benzinom i žive zapale? Nema tu mesta simpatijama! Tu se radi o trajnom oštećenju. System error! I, ono najvažnije, nema mesta razumevanju i toleranciji! Ovo nije laka zabava! On je, bre, psihopata! Ovo prosto nije prihvatljivo kao mejnstrim i tačka!

. .

A sad, da malo proširimo plan. Mislite li da je slučajno da se on zove baš KRISTIJAN, a ona baš ANASTASIJA? Ne bih rekao. KRISTIJAN dere ANASTASIJU svako malo, ona pokušava da mu udovolji na sve moguće načine, on je muči sve dok privremeno ne zadovolji svoju bolesnu, mračnu stranu, povremeno „da čika bonu“ ali, igre se nastavljaju svakodnevno, u nedogled. I, onda ona treba da nauči da voli to što je on maltretira i da traži još, i još, i još… Politika štapa i šargarepe. „Morali smo da vas bombardujemo da bismo vas izveli na pravi put!“ Geopolitika XXI veka je baš zaj$%&#& stvar. Mislite o tome!

Dakle, ove naše žene su neverovatne. Pa, to se kikotalo na sve strane. Ori se zvonki smeh bioskopskom salom k’o da gledaju „Tesnu kožu“.

Nego, da prozborimo po koju i o reakcijama publike. Dakle, ove naše žene su neverovatne. Pa, to se kikotalo na sve strane. Ori se zvonki smeh bioskopskom salom k’o da gledaju „Tesnu kožu“. Čovek bi pomislio jednu od dve stvari. Prva, da ih muževi mlate svakog dana k’o magarce ili, što bi rek’o naš narod „k’o volove u kupusu“, pa im nivo bola koji Ana u filmu može da doživi bude toliko smešna da ne mogu da se obuzdaju. Ili, pak, druga, da su sve redom mazohistkinje (valjda je tako ispravno po pitanju rodne ravnopravnosti), pa se prosto uživljavaju u ulogu i uživaju za sve pare. Ipak, poznajući naše žene, rekao bih da je nešto treće u pitanju. Reakcija je tipična za izgubljene u vremenu i prostoru koji su usput izgubili i moralne i etičke norme, kriterijume i vrednosti pa sada lutaju unaokolo čekajući da im se uobliči slika o tome šta je normalno, šta prihvatljivo, a šta tolerantno, pa se nekontrolisano klibere zato što im je, u stvari, jako neprijatno. „Izgubljeni u prevodu“? Biće da da!

Mada, bilo je i suprotnih primera, ali muškog, ipak daleko malobrojnijeg, dela publike. Čovek pored mene je stiskao zube na svaki zamah bičem i grizao usne jače nego Stilova u filmu, verbalno seksualno opštio sa Grejom i častio ga epitetima od kojih bi se postidela i svaka „seksualna radnica“ iz njujorškog podmostovlja, da bi, kada ga je žena pitala šta mu je, jedva procedio kroz zube: „Šta, šta mi je?! Kako šta mi je?! Pa, imamo žensku decu!“.

P.S.

Čestitam marketinškom timu firme „50 shades of Grey“ na poslu veka u kome su uspeli da prodaju sve što se moglo prodati, a prodali bi i maglu, i mačku u džaku, i od popa bradu i mrtvog četnika, sve zajedno, samo da su ‘teli!

P.S. 2

I, da, by the way, dopao mi se film!

 

Blog piše: Aca Seltik, BeogradAca Seltik

 

Izvor: novipolis.rs