Drugog juna 1969. godine u celoj bivšoj Jugoslaviji nije odigrana nijedna košarkaška utakmica. Tog dana, pre četrdeset godina, u saobraćajnoj nesreći život je izgubio Radivoj Korać Žućko, jedan od najboljih srpskih košarkaša svih vremena.

Poginuo je u Vogošći, u blizini Sarajeva, dok se vraćao s jedne prijateljske reprezentativne utakmice. Prvi put se dogodilo da hiljade i hiljade ljudi formira kilometarski špalir po izlasku iz Sarajeva, a sve da bi ispratilo veliku zvezdu. Bio je i prvi sportista koji je sahranjen u Aleji velikana, u Beogradu.

Žućko je rođen 5. novembra 1938. u Somboru. Karijera mu je počela sa 16 godina, kada je došao na prvi trening BSK, kluba koji će kasnije dobiti ime OKK Beograd. Za samo godinu dana preskočio je sve uzraste i od juniora postao senior. Igrajući za juniore OKK-a, 1956. je na jednoj utakmici postigao 33 koša. Bili su to svi poeni koje je postigao njegov tim na toj utakmici. Tada je već bilo jasno da će postati jedan od najboljih košgeter svih vremena.

Njegova biografija kaže da je sedam puta bio prvi strelac prvenstva Jugoslavije, u deset sezona, koliko je igrao za OKK Beograd. Prosečno je po utakmici davao 33,9 poena. Za reprezentaciju je odigrao 157 utakmica i postigao 3.153 poena. Učestvovao je na četiri Evropska šampionata, a na tri bio najbolji strelac. Bio je najbolji strelac i u Belgiji i Italiji, gde je igrao po odlasku iz OKK-a. Kada je sa OKK Beogradom 1964. igrao utakmicu Kupa šampiona protiv Alvika iz Stokholma, postigao je 99 poena. Samo poen manje od NBA rekorda Vilta Čembrlena, ali treba napomenuti da NBA utakmice traju duže. Sve su to Žućkovi rekordi, koji će ostati nenadmašni dok god se košarka bude igrala po ovozemaljskim pravilima.

Žućko je možda najviše ostao upamćen po specifičnom izvođenju slobodnih bacanja, sa dve ruke odozdo – „iz bunara“. Dok je igrao u Belgiji, bio je gost u jednom televizijskom šou-programu. Pitali su ga koliko može slobodnih bacanja da pogodi iz sto pokušaja. On je rekao da bi pogodio između 70 i 80. Tada se pomerila zavesa u studiju i pojavio se koš. Šutnuo je sto puta na koš, i sto puta pogodio!

Korać je toliko punio koševe protivnika, da su jednom Francuzi snimali njegovu igru i slali snimke u FIBA-u, kako bi dokazali da se služi faulovima, što je naravno bilo odbijeno.

Korać nije bio tipičan sportista. Van terena je bio običan skroman momak koji je svako veče voleo da provede s drugarima iz detinjstva, ispod sata na početku Knez Mihailove ulice. Šezdesetih godina, taj deo ulice su zvali „Žućkov ćošak“, što je pre par godina i „ozvaničeno“.

Bio je apsolvent elektrotehnike, voleo je muziku, knjige, posećivao čak i operu. Sa jednog puta u London, vratio se sa pločom „Bitlsa“, za koje niko do tada nije čuo. „Bitlse“ je Radio Beograd prvi put pustio u etar zahvaljujući baš Žućku.

Za Koraća su govorili da je jedan od najskromnijih vrhunskih sportista. Kada mu je ponuđen dvosoban stan i „fijat 1300″, čuveni „tristać“, da pređe iz OKK Beograda u Zvezdu, glatko je odbio.

Dve godine posle njegove smrti, FIBA je na predlog generalnog sekretara, Engleza Vilijema Džonsa, odlučila da se osnuje Kup Radivoja Koraća, kao treće najprestižnije evropsko takmičenje (pandan Kupu UEFA u fudbalu), koje je održavano do 2002. godine. Danas njegovo ime nosi srpski nacionalni kup. Kada je osnovana FIBA-ina „Kuća slavnih“, Žućko je bio u prvoj postavi koja je primljena u red besmrtnih, a jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime.

Za magazin Tempo 1968. godine Ivo Daneu i Radivoj Korać dali su zajednički intervju, gde su predstavljeni kao dva najveća jugoslovenska košarkaša u istoriji. U glas su, kako je pisao Tempo, o svojim naslednicima rekli:

„Isuviše rano su počeli da se ponašaju kao zvezde. Međutim, do titule velikog igrača teško se stiže i potrebno je mnogo, mnogo više žrtava. Iako su tek izišli iz „pelena“, već su počeli da razmišljaju kako će svoj igrački talenat pretvoriti u novac. To je činjenica koja ih može zaustaviti, i od njih, inače veoma darovitih mladića, načiniti ‘srednjake'“.

A Ivo Daneu je na pitanje da li vidi „novog Koraća“ odgovorio:

„Ne vidim takvog igrača. Koraća niko neće stići, čak mu se neće ni približiti, a to je zaista za mene, koji živim za košarku, i koji ću uvek s pažnjom pratiti njenu budućnost, naša tužna košarkaška istina.“

A Vlade Đurović, današnji predsednik OKK Beograda, javljaju mediji, podneo je krivičnu prijavu protiv N.N. lica, pošto su iz klupske trofejne sale, u procesu preseljenja, nestala dva eksponata – poslednje patike i dres reprezentacije u kojem je igrao Radivoj Korać.

Izvor: Nedeljnik

Facebook komentari

komentar