Au! U svojoj tihoj i obavezno posleponoćnoj „blog atmosferi“ listam ja taj moj word dokument u nadi da među započetim temama ima neka koja se iole brzo može dokrajčiti i baciti vama pred sud razuma, no nema. Šipak ćelavi! Ili da se vratim „časom“ u moju Bileću i one detinje dane pa kažem – „Trc Milojka!“ Nikada mi nije bilo jasno zašto „trc“ i koja je Milojka u pitanju, ali nema toga koji na tim, kamenom okićenim, prostorima nije koristio tu uzrečicu u svrhu nekog ironično-šaljvog iskazivanja zadovoljstva i prkosa onoj drugoj strani…

 

 

Velike poslovne obaveze i učestali putevi, objavljivanje nekih drugih – naučnih tekstova, upisane doktorske studije (državne, naravno) i šta još sve ne – pofino utanjiše tu rezervu započetih i svršenih tekstova koje nestrpljivo čekaju armije zainteresovanih monitora. Hajde što utanjiše, nego me ostaviše pomalo i na cedilu. Sad se, moj Vukoje, snalazi, smišljaj i piši nešto freško iz mozga. „Vakat je!“

Ovo za doktorat nisam pomenuo da bi se pohvalio, nego eto, da nekada i kad me često „slovom“ ovde ne bude, ipak znate „gde sam i u čemu sam“.

Sada ću da pišem o nečemu što i mene često buni. Što me neretko baca u neki razdor između razuma i nerazuma. Između htenja i nehtenja. Želja i potreba. Između sve češće tuđe prakse i mog dostojanstva. Mogao bih, na primer, da pišem o vrednostima. Vrednostima kojima se vodimo živeći ovaj, izgleda, nekako sve čudniji i moralno diskutabilniji život. Vrednostima kojima pridajemo ili ne pridajemo našu pažnju, misli, stavove, htenja i želje. Vrednostima kojima se u pojedinim životnim situacijama rukovodimo, kojima robujemo, koje stičemo i kojih se odričemo… Vrednostima kojima mutimo i neretko prodajemo onaj razum što su nam ga, dosta bistra, ostavili i preneli naši, a posebno oni njihovi roditelji.

Teško je o tome pisati s apsekta jedne, u ovom slučaju te moje – „sućut Titove“ generacije, ali nije teško s aspekta ovog vremena koje sve više ljudi zna “okititi” pridevom „đavolje“. Nisam nikada čuo nikoga da je ovdašnje vreme i prilike nazvao „anđeoskim“. A ipak nas je mnogo, nije to baš ni slučajno?!

Dakle, biću hrabar pa reći, đavolje je to neko vreme došlo. A nismo vala svi đavoli pa da će čudo neko. Ili nismo još? A šta nas to karakteriše i svrstava u tu kategoriju nego baš te „vrednosti“ koje još samo naš nadahnuti jezik može da naziva istim imenom i tom jednom rečju. Iako se u većini slučajeva radi upravo o svemu samo ne o vrednostima koje ljudska jedinka može i treba da prihvati, sledi i robuje.

Taj đavo koji je zavladao i koji nam ih nameće, tako to neprimetno i mudro radi da mu je za čestitati. Brzina mu i nije toliko bitna koliko sasvim ubeđeno uverenje da će, vremenom, na kraju ipak uspeti obrlatiti sve one čiste zdravo-razumske duše koje su se vekovima množile i s koljena na koljeno prenosile na ovim slavenskim prostorima. I tužno, ali moram reći da on uspeva u tome. Osim možda još samo u manastirima ili zabačenim, oskudnim, ali ipak zdravim selima, retko ćemo više naći neku dušu a da mislima ili nekom i nečijom „prljavom pažnjom“ i ružnim primerom nije zatrovana, zagrižena ili već oglodana.

I ova moja je. I ta tvoja je, prijatelju, čim imaš to čudo pred očima. Nema boljeg i nevidljivijeg oružja u rukama đavola od tih elektronskih i medijskih pomagala koji poput neke dozvoljene droge truju i uništavaju sve ono što je nekada bilo potrebno i sasvim dovoljno za srećan, zdrav i miran život. No dobro, moramo i trebamo ići sa vremenom. No, moramo li plesati sa gotovo svakim đavolom tog vremena, nisam baš siguran. I sigurno je da ne moramo.

Ples sa djavolom
Izvor fotografije: fundanything.com

Ovi malo stariji su se još i izvukli, no ništa im lakše nije kada danas „čuju i vide“ toliko zavodljivih „numera za ples“ i uz njih tu pruženu ruku đavola ka njihovom detetu ili unučetu. Sve sa onim njegovim učtivim naklonom. Detetu punom snage, energije, živosti, vedrine i optimizma. Detetu željnom smeha i detetu više nego raspoloženom za ples… Ples koji svakom svojom „notom“ ujeda i izjeda sve one zdrave i prave vrednosti koje je neko nekada s velikom težnjom i još većom mukom usađivao i prenosio. Opet s tog kolena, na neko „mlađe koleno“…

I onda se pitamo gde su one danas i zašto se iza njihovog imena krije sve i svašta? Koliko ih još uvek ima u nama i zašto ih je sve manje u našoj deci. Pa nije ih manje, čak ih je i više. Samo što su to sada neke nove, onim đavolom s početka, u dobroj meri obrlaćene i preobražene vrednosti da ni sami često ne znamo šta više valja a šta ne valja. Šta trebamo a šta ne trebamo? Čemu da težimo, a čemu ne. Šta i kako da učimo našu decu? Da li i dalje po principima naših roditelja, baba i đedova koji će tu istu decu dovesti pred svršen čin nesnalaženja u sopstvenoj budućnosti. Ili možda po nekim savremenim principima kojima sigurno obiluju neke druge nametnute vrednosti s kojima će lakše “plesati” kroz život… Ja toga odgovora još uvek nemam, bar „naglas“.

Taj sve prisutniji duh materije ili nesrećni materijalizam, intezivno porobljava duhove našeg uma i tela koji se opet nekako koprcaju i krvare decenijama unazad. Dokle će, ako se kakav krupan zaokret ne napravi, plašim se i reći. Neke reči poput: tradicije, običaja, vaspitanja, poštenja, poštovanja, kulture, časti, čojstva, junaštva, patriotizma, vere, date reči, obećanja, kumstva, bratimljenja ostaju polako zavejane u smetu nekih vremena koje su iza nas. Doduše, još ne u toliko dubokom snegu, ali kakve vajde kada sunca nema ni na vidiku… Kao što ga ja, ovim svojim, sada već suženim i usnulim pogledom kroz okno mrkle noći ne vidim. Al’ mu se, blizinom jutra, ipak nekako nadam, jer znam, kao što i svi mi dokazano znamo na kojoj strani sveta ono izlazi, na kojoj bar da mu se nadamo i s koje bar da ga očekujemo…

P.S. Freško, da freškije ne može biti.

 

 

Izvor: vukoje.rs