Imaš li nekoga, imaš li neku vezu?

 

Prilično sam ubeđen da je to postalo jedno od najčešće postavljenih pitanja u našem društvu. Smisao i namera tog pitanja je nedvosmislena, dok pri njegovoj formulaciji sigurno postoji sijaset raznih varijacija. Ali, svi tu misle na jedno te isto – pronaći neku osobu koja može pomoći ili završiti tekuću obavezu, nameru ili problem. Ovim blogom i sam sebi pucam u nogu, ali neka, preživeću… O tako više čestoj i očiglednoj pojavi u našoj svakodnevnici se mora pisati. Jer, to veoma ozbiljno pitanje ostavlja nesagledive posledice po čitavo društvo i njegov sistem funkcionisanja, kako god ko drugačije mislio.

Često sam i sam u prilici da nekome budem veza za nešto, a često i meni “zatreba” veza za nešto. No, to nije toliko bitno, ja sam samo jedna karika u lancu koji je dosegao nepregledne dužine. Naročito ove beogradske, široke odakle sve kreće i gde se sve “završava”… Uvek sam bio i biću za to da institucija “pomoći” nadvlada sve one druge. Jer, da pomoć nekome nije potrebna, ne bi je ni tražio. No, mi, takvi kakvi smo, gotovo uvek preteramo i preterujemo tako da se danas ne traži pomoć ili veza, npr. samo za očuvanje zdravlja nego bukvalno za sve moguće što je pred nama. Čak i onda kada sasvim sigurno nije ni potrebna, kada taj neko, bez većih poteškoća, može i sam to da uradi, završi ili postigne. Pa čak i onda kada uopšte nije ni pametno da se traži, npr. da dete iz prve položi vozački ispit i sl.

Toliko smo se danas obezobrazili i ulenjili da se nekadašnja vera u sebe praktično svela na veru da li ćemo nekoga naći da nam to pogura i završi. I što je naopako, od te druge, a ne one prve vere praktično i zavisi uspeh i realizacija naše konkretne namere. A ne od vere u sebe, svog deteta i našeg znanja, strpljenja i upornosti.  Jednom rečju – katastrofa!

posao-preko-veze

No, ne treba samo kriviti narod. Toga je uvek bilo i biće. I naš Joška je to u onom mnogo ozbiljnijem i uređenijem sistemu dozvoljavao, ali u neuporedivo manjoj meri. Tada je to bila privilegija odabranih a ne kao sada – prvilegija onih koji se “samoodaberu”. Dakle, od naroda je ipak veći krivac taj i takav sistem u kojem živimo. Kao i svi oni koji su ga godinama tako vredno i nakaradno stvarali. I, naravno, oni koji ga danas čine i svojim (ne)delima usavršavaju do najdaljih granica beskrupoloznosti i nesavršenstva. Oni su, brate/sestro, uzjahali do te mere da se samar sam “pojeo” od njihove debele guzice, te sada jašu po “živu mesu narodskom”.

Oni u ovom slučaju ne spadaju u tu kategoriju naroda jer uživaju sve moguće privilegije na koje su se pretplatili svojim članskim kartama, statusima i pozicijama. Oni su naprosto “izvannarodni” jer su navikli da se mole, da im se titra, da im se dava, da im se plaća, nudi i ugađa! Sve to da bi časno i pošteno obavili ono što im stoji u opisu posla. Ono za šta ih mi preko države plaćamo. One koje država ne plaća nisu predmet ove priče. Za razliku od ovih prvih, takvi bar imaju zvanične i jasno istaknute cene za svoje usluge… A imaju i legitimno pravo da u sferi privatluka precene svoje usluge i oderu isti taj narod od kojeg žive.

Pomenuo sam nesagledive posledice. Daj Bože i da su “nesagledive” jer se onaj deo “veselog” naroda koji “tu i tamo nema nikoga”, nagleda svega i svačega svojim očima. Počev od mnogo kvalitetnije i brže usluge i kombinacija onih koji su “našli nekoga”, pa do toga da od previše takvih oni sami ne mogu i neće uopšte doći na red. Kako će i doći kad ne postoji fer i pošteno kvalitativno-vremensko rangiranje onih koji čekaju… Nije tu vremenski rok završetka nečega jedini resurs koji pravi diskriminaciju između onih koji imaju ili nemaju nekoga. Vreme se nekako i da progutati, malo više muke, malo više sedih i dođe to na red posle ovih “ofarbanih u sve moguće boje”, ali ono što je kobno je kvalitet. Kvalitet usluga i uopšte ta mogućnost da ta ista usluga zapadne one koji nemaju nikoga.

Ono što me najviše boli, ono zbog čega sam i krenuo da pišem ovu temu je sama pomisao: “A šta ćemo sa baš takvima koji nemaju nikoga? Šta ćemo sa onima koji su osuđeni “sami na sebe” u takvom sistemu koji jednostavno forsira one koji “imaju nekoga”? Jesu li oni krivi što poznaju samo “neuspešne”, tj. danas, one koji ne mogu ništa nikome da završe? Jesu li oni krivi što nemaju dovoljno novca da plate ili nečim podmite one koji to danas gotovo obavezno očekuju. One koji su na to praksom naviknuti i one koji nas, ukoliko sve to izostane, “posmatraju, mere, primaju i isrpraćaju sasvim drugim očima…” A da zaista tako gledaju, svedoci smo svi mi koji smo samo jednom i imali i  nemali vezu za nešto…

 

Izvor: vukoje.rs

Tekst preuzet uz saglasnost autora

Facebook komentari

komentar